Željko Mitrović snosi odgovornost za televizijski model koji od destrukcije, agresije i ponižavanja pravi robu. Najpogubnija poruka tog modela jeste predstavljanje društvenih devijacija kao prihvatljivog, poželjnog i unosnog načina ponašanja.
Kada vrijeđanje donosi minutažu, posesivnost postaje ljubavni zaplet, a tuđi slom zabavni vrhunac, uspostavlja se izopačen sistem vrijednosti. Ono što bi trebalo da izazove osudu dobija publicitet. Prelazak granice postaje ulaznica za slavu. Tako se destruktivno ponašanje može pretvoriti u uzor, a njegova neprestana prisutnost potisnuti pitanje zašto ga uopšte prihvatamo.
Mitrovićev projekat ima i širu ambiciju: da kroz industriju zabave proizvodi trendove i učvršćuje destruktivnu neoliberalnu logiku u kojoj sve ima cijenu. Čovjek postaje proizvod, intima roba, a međuljudski odnosi potrošni materijal. Kult novca i beskrupuloznog individualizma tako dobija svakodnevnu televizijsku promociju.
Za kritiku postoji konkretno uporište: UNS je u novembru 2025. upozorio na prikazivanje fizičkog nasilja u „Eliti“, uključujući napade na bivšu suprugu jednog učesnika, i zatražio reagovanje regulatora.
Upravo u normalizaciji takvih obrazaca vidim duhovno trovanje mladih. Nudi im se ponižavajuća predstava uspjeha: budi skandalozan, pogazi tuđe dostojanstvo, pretvori intimu u robu i pažnja će te nagraditi. Znanje, rad i karakter u toj televizijskoj hijerarhiji ostaju bez reflektora.
Izgovor da „publika to traži“ predstavlja bježanje od uredničke odgovornosti. Vlasnik i produkcija biraju šta će prikazati, koga će promovisati i kojem ponašanju dati novu pozornicu.
Mitrovićev model zato zaslužuje oštru društvenu osudu. Kada od poniženja pravite karijeru, a od destrukcije zabavu, onda uspjeh vaše televizije postaje razlog da se društvo zabrine za sopstvene vrijednosti.
Autorski osvrt
Tekst: Jovan Miladinović